Adolf Kussmaul, nemački kliničar (Graben , 1822 – Hajdelberg , 1902). Studirao je najpre u Hajdelbergu, ali je 1848 prekinuo studije i služio kao vojni lekar do 1850. Posle toga radi kao praktični lekar u Kandemu do 1853, a onda je završio studije u Virzburgu. Godine 1855 habilitirao se u Hajdelbergu za docenta interne medicine, a 1857 postao je vanredni profesor. Godine 1859 počeo je da radi kao redovni profesor u Erlangen-u, 1863 je prešao u Freinburg, a 1876 u Strassburg. Nakon penzionisanja (1886) povukao se u Hajdelberg, gde je ostao do smrti.
Kussmaul je jedan od najplodnijih medicinskih istraživača u istoriji medicine. Svojim istraživanjima zahvatio je najšira područja interne medicine , ali je sa uspehom proučavao i pitanja sa mnogih drugih područja. Već 1845 objavio je veoma zapaženu radnju o fenomenu boja u očnoj pozadini, proučavao je zatim malformacije uterusa, a naročito se zanimao za neurološka pitanja, pa je među ostalim prvi opisao progresivnu bulbamu paralizu (neurološka bolest), a njegovo delo o Afaziji (potpuni gubitak govora) jedno je od najboljih dela o tom predmetu. Njegova istraživanja o trzajima epileptičara (1857) uopšte su prva na području eksperimentalne patologije. Važna su i njegova istraživanja o psihičkom životu novorođenčeta.
Kasnijih godina posvetio se ispitivanju unutrašnjih bolesti. Godine 1866 prvi je opisao periarteriitis nodosa (periarteriitis nodosa je sistemski nekrotiziraući vaskulitis malih i srednje velikih muskularnih arterija), 1873 uveo je pojam paradoksnoga pulsa, a 1874 protumačio je dijabetičku komu kao posledicu acetonemije, opisavši otežano disanje kod toga stanja, poznato danas pod nazivom Kussmaulovo disanje. Proučavao je nadalje hronično trovanje živom, prvi je dijagnostikovao mezenterijsku trombozu i kao jedan od prvih izvodio je torakcentezu kod empijema pleure.
Velike zasluge stekao je uvođenjem želudačne sonde i svojim pokušajima gastroskopije. Na sastanku prirodnjaka u Frankfurtu 1867 pričo je o svojim uspesima ispiranjem želuca kod želudačne dilatacije. Uveo je u tu svrhu želudačnu sondu, koja je kasnije stekla još veću važnost u dijagnostici želudačnih bolesti. Godine 1868 pokušao je pogledati u unutrašnjost želuca pomoću ravne cevi, kroz koju je ujedno padalo svetlo u želudac. Ta mu je ideja došla pod uticajem nekoga gutača mačeva, čija ga je veština poučila, da je moguće uvesti u želudac kruti dugi predmet. Ti eksperimenti, međutim, nisu sasvim uspeli, jer je s jedne strane izvor svetlosti bio preslab, a sa druge strane je stalno prodiranje želudačnog soka u donji deo cevi zaklanjalo pogled. Zbog toga je napustio dalje eksperimente, ali ipak su ti eksperimenti bili temelj na kojima je kasnije izgrađena endoskopija.
