Dnevne doze insulinskih inekcija bolna su stvarnost za mnoge ljude koji boluju od dijabetesa. Međutim, to će se veoma izvseno vrlo brzo promeniti, ukoliko naučnici koji su uspešno testirali oralni insulin na pacovima uspeju ponoviti takve rezultate i kod ljudi, što je izvesno da će se i dogoditi.
Gotovo 350 miliona ljudi širom sveta boluje od šećerne bolesti, a predviđa se da će do 2030 godine taj broj porasti na više od 500 miliona. I dok najčešći oblik dijabetesa, dijabetes tipa 2 ne treba uvek nužno lečiti inekcijama insulina, gotovo četvrtina svih bolesnika sa dijabetesom ipak svakodnevno treba takav tretman. Uzimajući to u obzir procenjuje se kako bi godišnja zarada od prodaje oralnog insulina mogla iznositi između 08 i 17 milijardi dolara.
Međutim, prednost insulinske tablete nije samo njena jednostavnost upotrebe. Ona zapravo omogućava pacijentu da počne uzimati insulin tokom ranijeg razvoja bolesti, što bi moglo da smanji neke sekundarne komplikacije poput slepila ili nepotpunog zarastanja rana koje mogu dovesti do amputacije.
Ideja o oralnom uzimanju insulina postoji još od 1930. godine, ali su poteškoće pri izvodljivosti te ideje očigledno bile prevelike da bi se prevladale. Razlozi tome mogu biti u činjenici što insulin protein u kontaktu sa želudačnim enzimima biva brzo uništen. Takođe, čak i ako insulin uspe sigurno proći kroz želudac, to je ipak prevelika molekula (oko 30 puta veća od aspirina) da bi se mogla lako apsorbuje u krvotok te regulisati nivo šećera u krvi.
Saniog Jain i njegove kolege s indijskog Instituta za farmaceutsko istraživanje radili su na istraživanju „isporuke“ oralnog insulina u krvotok dugi niz godina. Njihov prvi uspešan pokušaj realizovan je 2012. godine kada su razvili oblik kojim se uspešno mogao regulisati nivo šećera u krvi kod pacova. Međutim, korišćeni materijali su bili preskupi pa su odustali od komercijalizacije toga leka.
Sada u članku objavljenom u časopisu Biomacromolecules isti naučnici navode da su pronašli jeftiniji i pouzdaniji način „isporuke“ insulina u krvotok. Naime, uspeli su da prevaziđu dve glavne prepreke time što su insulin „upakovali“ u sitne kese lipida (masti) dodajući na njih folnu kiselinu (vitamin B9) kako bi poboljšali apsorpciju insulina u krvotok. Lipidi koje koriste su jeftini i već su ranije bili uspešno korišćeni za „isporuku“ nekih drugih lekova. Oni pomažu u zaštiti insulina od želudačnih enzima koji nastaju u tankom crevu. Prilikom ulaska lipida u tanko crevo, posebne ćelije kojima su obloženi privlače folnu kiselinu koja pomaže da aktivira mehanizam kojim se velikim molekulima olakšava prolazak u krvotok.
Najvažniji deo istraživanja tek treba da usledi. Naime, nakon uspešno sprovedenog testiranja na pacovima istraživanje bi se trebalo sprovesti i na ljudima. Međutim, kako je Jain rekao, „državni institut poput njihovog jednostavno ne raspolaže tolikim novčanim sredstvima potrebnim za sprovođenje takvo komplikovanih kliničkih istraživanja“. Međutim, izgleda da će im u tom naumu ipak pomoći nekoliko zainteresovanih velikih farmaceutskih firmi poput Oramed, Novo Nordisk, Biocon itd, koje su već decenijama u potrazi za takvim oblikom insulina.
