Zečji trn, Gladis, Gladušac

Latinsko ime: Ononis spinosa L. – Papilionaceae

Zečji trn raste na mršavom i suvom zapuštenom zemljštu i pašnjacima kao dugovečan, zeljast, nizak (do 50cm), vrlo otporan i veoma bodljikav korov po celoj Evropi, zapadnoj Aziji i sevemoj Africi. Cvetovi su najčešće ružičasti ili Ijubičasti. Koren se kopa u jesen.

Droga: Koren je vrlo žilav, vanredno tvrd, zbijen, drven, razdeljen na više glava, skoro valjkast, često je pljosnat, kriv, vijugav i oko svoje osovine uvijen. Debeo je najviše do 2cm. Katkad je uzduž raspuknut i raščupan u vlakna. Ukusa je najpre sladunjavog, a zatim pomalo oporog i naljutog. Sa amonijakom drveni deo požuti.

Lupom se vidi karakteristična građa korena. Osobito je česta nepravilnost, usled koje se sržni zraci naizmence sa drvenim delovima ekscentrično šire kao lepezasto zrakasti, povijeni kraci nejednake širine i dužine. Godovi se vide kao manje-više istaknuti svetliji ili tamniji, koncentrični ili ekscentrični krugovi.

Sastav: U drogi ima tritepenskog saponozida zbog koga koren deluje diuretično. Ima nekoliko izoflavonskih heterozida. Sadrži alkohola onokola, tanina, šećera, etarskog ulja i jednu slatku materiju sličnu glicirizinu ononid, koji ima slaba hemolitička svojstva saponozida.

Upotreba: Ovo lekovito bilje ulazi u sastav raznih diuretičnih čajeva.

Ostala narodna imena: agler, bijeli trn, bodež, vodotirka, volča, vučitrn, vučji trn, gladiž, gladiševina, gladišina, gladiška, grebenika, grmotrn, iglica, kokorovo zelje, kraljevska salata, milotrn, rupni trnić.