Latinsko ime: Carlina acaulis L. – Compositae
Vilino sito je prizemna biljka bez stabljike, tako da ogromna bodljikava rozeta sa lišćem i glavičasta cvast leže na zemlji. To je višegodišnja biljka. Koren joj je okomit, mesnat, vretenast, na preseku beo, a po ukusu je sličan korenu kupusa. Malo je ljutkast i ima svojevrstan miris. Cvatna glavica je crvenkasto-beličasta, prečnika oko 15cm, okrugla, leži na rozeti od duguljastih trnovitih listova, oko 30cm dužine. Cveta preko celog leta, a može se naći na višim planinanama i pašnjacima. Kada sazri ostaje samo „sito“ koje vetar nosi.
Sastav: – Sadrži 1-2% etarskog ulja, smole, voska, tanina, oko 20% inulina (rezervna hrana). Etarsko ulje je smeđe boje, jakog, narkotičnog mirisa i ima antibakterijsko svojstvo.
Upotreba: Ova lekovita biljka se može upotrebljavati u obliku čaja (2g na 1l vode), vina (30g na 1l vina) i ekstrakta – daje se kao diuretik, dijaforetik, tonik i halagog. Spolja u obliku kašice stavlja se na čireve, rane i za lečenje kožnih bolesti u narodnoj medicini. U gladnim godinama koren se jeo, zbog inulina koji je hranljiv. Pošto je inulin levulozan, koren ove lekovite biljke – vilinog sita – se može davati kao dijetalna hrana dijabetičarima.
Narodna imena: beli trn, belotrn, kompava, kraljevac, pupava, prostriljavica, protak, pupavac, sjekavac.
